Povratak na arhivu

Pjesme Karoline Kuljak

autor: Karolina Kuljak, 15. rujna 2016.

KOMADIĆ RAJA

Kako bih nazvala svoje  mjesto

na ovoj planeti, u ovom  bivanju?

Mjesto između neba i zemlje,

ono nevidljivo što spaja moje tlo i moj svemir.

Komadić raja.

To je onaj pregib između tvog ramena i vrata.

Moj komadić raja.

Nakupilo se toga dosta između nas.

Cijeli neboderi zbivanja, pa očekivanja,

ponekad  malo svađa, pa i razočaranja.

Ali mislim da je u svemu  bitno vezivo.

Znaš, ono nešto što nađem svaki put

na pregibu  između  tvog ramena i vrata

gdje je uvijek mirno, toplo

i  nisu potrebne riječi.

Moj komadić raja.

Tamo se samo sluša

kako tvoje srce snažnije tuče kad moja glava tu počiva.

Pjesma objavljena u zborniku radova 12. recitala ljubavne poezije“ Željka Boc“ –  „Hod se nastavlja“ 2015. godine.

SVESTRANA

Naučila sam

jesti, hodati, govoriti, pisati.

Pa mozgati, razmišljati i vladati osjećajima

(doduše ne i srcem).

Naučila sam kojekakve filozofije,

ono što trebam i moram naučiti:

pravopis, matematiku, strani jezik, informatiku,

plesati, kuhati, računovodstvo,

prava iz zdravstvenog i mirovinskog osiguranja.

Položila vozački, mijenjala pelene, farbala,

naučila prepoznati dobro i zlo koliko je to moguće.

Uz to  i pjevati, plakati, svađati se i duriti, moliti, (malo) psovati, čak i piti….

I zaključujem:

čovjek je fantastično biće – stvoren da bude izdržljiv i svestran,

da uči nove stvari svakog dana ili samo gleda stare drugim očima.

Jedino nikako da naučim mirno spavati kad ti nisi pored mene

-čak ni u tvojim čarapama,

ne buljiti zamišljeno u prazni stolac,

ne skuhati kavu za dvoje ili

mirnim rukama peglati tvoje košulje.

Uništavam litre odlične kave i čitam tvoj Autoklub.

Svestrana sam – ali izdržljiva? Ne.

Sva sreća što se drugi vikend vraćaš s terena.

Pjesma objavljena u zborniku radova 12. recitala ljubavne poezije „Željka Boc“ –  „Hod se nastavlja“ 2015. godine.

ZA USTAVITI TI NEMAM NIŠ

Bile je male penez v kutije, vrmaru

S tiem sme doplatili struju  kad je puskoupela…

Bile je male više penez v žepu plišanega zajca

Zajec je platil generalku na tatinem autu

Bile je dost penez na štedne knjižice (čak)

-dok se nije čriep na krovu dodrl

I tak. Za ustaviti ti nemam niš.

Imam same milijuon odgovoruf na tvoje – Maamaa?

I milijuon kušlecuf  za laku nuoč i dober dan

Nije mi to teške i morti se čini male

al znala buš kad duojde vrieme

da sem ti ustavila poune. 

Pjesma objavljena u zborniku 14. recitala duhovno-refleksivnog pjesništva „Josip Ozimec“ 2012. godine.

NEMA PRAVE  RIEČI

Al si ti čovek?

Podehni, podragaj

Ftekni nos svoj gospodski

V blate

V zemlu pruostu.

Naj gledeti al ti se

Autek zmazal.

Kupil si i najlona za noge.

Al vidiš kakuf si bedak?

Otkud si ti čovek?

S pupa od jabuke,

Z lista, s klasa,

Od žganci žuteh si zrasel.

Koj stiepleš smet

S kaputa finega, plastičnega?

Kušni ju!

Čiji si ti čovek?

Al si stranjski,

Al si negda bil naš

Ili niesi?

Tvoje diete

Velike oči ima,

Zmazale si je ruke

V zemle

I čaka koj buš ti nate povedal.

Pjesma objavljena u zborniku 11. recitala duhovno-refleksivnog pjesništva „Josip Ozimec“ – „Neka i nas zapoštaju“ 2009. godine.

POKLEM TEBE  – RASPELE

Koj je ostale poklem tebe?

Požutela košulja visi na čavlu,

Stari češelj i pikave zrcale.

To buju vse hitili v smetje.

Došla sam – skrivečki

V tvoju kumuoru,

Sad ju buju uredili – za alatnicu.

Fkrala sam stare dlietve

I jedne prašne raspele.

Morti si ih na hiljade napravil.

Bum si spravila diel tvega živlenja

Jer  mi zgleda  kak da poklem tebe

Nema  više ni  diela mene.

Poklem  tebe – same prašne raspele.

 

Pjesma objavljena u zborniku 12. recitala duhovno-refleksivnog pjesništva „Josip Ozimec“ – „Došel bum v Bistricu“ 2010. godine.

MOJE PET MINOUT

Pet minout mira.

Pijem kavu rane vjutre na terase.

Baš su liepe moje nuove pločice

-Kulike još rati za utplatiti?

Stuodevetnajst.

Diši trava, smiren je zrak

Cvietije me začuđene štundijera

-Znači da čuje koj si ja gruntam?

Zake se nebi z suobu spuminjala?

Komu drugemu morem baš vse reči.

Diši vrouča kava.

Gdo ju je tak dobru zmislil?

Kad bi mogla tak cieli dan ustati.

Drveneti na stolcu i same dihati.

Moji dva se več čerupaju na katu.

Te denešnje dece je furt duosadne.

Koj bum pak denes kuhala?

Stvarne bi trebali napraviti parfem ud trave.

Vi cvieti – prestanite ziehati vu me,

Pet minout je istekle.

Pjesma objavljena u zborniku 15. recitala duhovno-refleksivnog pjesništva „Josip Ozimec“- „Došel bum v Bistricu“ 2013. godine.

GLEDIM

Gledim te dok spiš, diete moje.

Velike mige ti dragaju lice,

V prseca male srčece touče,

Rukice mucine, stisnute, vrouče.

Gledim te dok rasteš, diete moje.

Smieh i plač zvoniju po hiže.

Velike oči furt štele bi znati

-kak povedati, a ne vse priznati?

Gledim te dok odlaziš, diete moje.

Moliti same sad morem za te.

Našel si nekakve svoje poute,

Ja mislim na te sake minoute.

Gledim al buš došle, diete moje.

Čakam da čujem glas ti dragi.

Stare rouke furt čakaju na te,

Moje srce naviek touče za te.

Pjesma objavljena u zborniku 13. recitala duhovno-refleksivnog pjesništva „Josip Ozimec“ – „Došel bum v Bistricu“ 2011. godine.

KAK STEKLENA FLAŠA

Usiećam se baš kak flaša

I to ne plastična PVC otporna, trajna i neraspadiva flaša

-Nek ona od tenkuga, tenkuga finuga stekla.

I pounim se pomalu čez lieta…..

Z sakakvemi stvari – dobri, loši i bedasti koj pijeju živce

I još ima mesta jer neke shlapeje pak dojde neke nove

Neke se zaboravi, a neke još čaka da se napouni

Tak da ustvari naviek ima mesta  za one koj još ima dojti

Ili je morti obratne?

Al se čez lieta praznim – trušim, stačem i hlapejem?

I zake tulike pretakanja kad se bum na kraju krajuv

Senek razbila. Zake?

DA TI SE SAME JAVIM…

Već duge nisem bila pri tebe.

Znam. Nije liepe od mene.

Al te se zmislim navečer kad legnem, prije spanja.

Prekrižim se, pumolim na brzinu i zahvalim.

Si sme dobre, fala Bogu, živi i zdravi, imame se kaj nam trieba.

I same nikak ne najdem cajta ….

Letim sim, letim tam, ubavim ove i one, zaslužim nekakvu  plačicu, platim račune, kupim špeceraj, pregledam zadaču, otpeljam ovuga sim, ovuga tam…..

(Znaš ti da nisem već jen cajt bila pri frizerke, bormec sam već zaraščena, a si misliju da puščam lasi …)

Znaš, baš ti nikam nejdem z duoma nek same baš kad muoram.

Nekak sam ti zgubila veru, ne znam točne v koj.

I v ljude i v pravicu i v bolje zutra kak nam stalne nešči obečava.

I zmenile se vse….. I ljudi i pravica su zvitopiereni i podmoukli.

A ja se unda same sekieram. Držim se pu strane i same gledim – pa kam te sviet ide?

Vera – vera fali – vera da je čovek čovek, prijatel i brat. A negde se je to zgubile.

I tak da to male vere koj mi je još negde v čuošku ostale sem zaprla vu se

I strah me se pokazati

Da ne bi i to male od mene vušle.

I zate već douge niesem bila pri tebe, al te se zmislim.

I zafalim dragomu Bogu jer se ja niesem jake zmenila i još verujem vu se.

DA JE VRIEME ŠTELE STATI

Senjal sem snočka svoje stare sele

Bile je kak negda – glasne i vesele

Dišale su rože i vruča pogača

Najslajša je bila obična domača

Da je vrieme male štele stati

Da ne moram tu radost senjati

Da mi se vrneju sestre i brati

Da me mati čaka spred vrati

Poklem dela z japekom divanim

Od pajdašov pri klieti se branim

Do trne kmice  da kosim travu

Drage v krilu da  počinem glavu

Da je vrieme male štele stati

Da ne moram tu radost senjati

Za kratki čas prejde življenje

Ščera radost, a denes – tek senje

O AUTORICI

Karolina Kuljak rođena je 5. kolovoza 1977. godine u Zaboku. Osnovnu školu završila je u Mariji Bistrici, Srednju ekonomsku školu u Zaboku. Sa suprugom i dvoje djece živi u Mariji Bistrici. Radi u struci u susjednoj Zlatar Bistrici, pa može reći da je cijeli svoj život prava Bistričanka. Pjesme ljubavne tematike na književnom jeziku počinje pisati nakon srednje škole.
Nakon duže stvaralačke tišine, potaknuta „malim“ stvarima iz svakodnevnog života i obiteljskim zbivanjima, počinje pisati pjesme na kajkavskom narječju, kao što sama kaže „baš onako kako se govori kod nas doma“. Radovi su objavljivani u zbornicima recitala duhovno-refleksivnog pjesništva „Josip Ozimec“ i recitala ljubavne poezije „Željka Boc“.
Najveću vrijednost kao autoru predstavlja joj ocjena stručnog žirija, ali najdraža su joj priznanja od publike jer: „To znači da su me čuli i razumjeli, da sam ih nasmijala, možda i rastužila, ali sigurno dotaknula“.
Smatra da je najvažnije u nekom trenutku životnog puta shvatiti da sreća leži u obitelji, u domu, u malim stvarima koje su besplatne, a mogu se podijeliti. Nada se da će podijeliti još puno svojih malih, dragih, domaćih riječi s onima koji ih žele čuti.